Критике

Александар М. Ђурић - сликар, ликовни критичар

Ca којим искуством он улази y авантуру сликарства?
Са искуством „да зароњен прст y море, свет око прста врти!“
И то je оно што je фантастично на овим сликама!
Ја ћу вам сада скренути пажњу на НЕШТО што не мора да буде ИСТИНА, чак ce и не слаже са оним шго je Срба сам написао!
Ако послушате ЊЕГОВЕ приче о његовим сликама оне ће се битно разликовати од овога што ћу ЈА да кажем! Ако прочитате његове легенде Ви ћете видети да он мисли нешто друго…
Али, тајна сликарства и лепота сликарства je управо y томе што je свако позван да види своју слику и да je прочита на особен начин!
Дакле, моја сугестија и моје виђење, да кажем моје дивљење за ово сликарсгво je следеће ( ја га само говорим као сугестију)…
Видите, класично едукован сликар, академичар, сви од реда, изузев оних маргиналних, наивних уметника, изузев деце, изузев Хијеримуса Боша, имају један приступ…Они користе y сликарству стилску фигуру „синекдохе…“’.
A „синекдоха“ гласи: „ pars pro toto“, „део уместо целине“!
Или, на свим сликама Ви видите сликаре који узимају репрезентативан узорак света и кроз њега шифрују свет. Они постављају мртву природу као шго јабука и друго воће и кажу: „Ми кроз тај мотив говоримо о свету, о судбини света“!
Лубарда je 39-те године насликао заклано јагње и ми смо то прочитали као наговешштај другог светског рата!
Е, тај поступак, то ce зове „pars pro toto“, део уместо целине, или „синекдоха“.
Све то код Србе Којадиновића нема. Он то не признаје!
Он каже: -Нећу „pars pro toto“!
Он каже : – Нећу део уместо целине!
Он каже: – Хоћу целину, хоћу све одједном, хоћу „паноктикум“ свега!
Како je то могуће?
Како je могуће насликати свет са пчелињим очима? Како je могуће видети оно што je y оквиру једне ликовне композиције неспојиво?
Како je могуће повезати овако различите мотиве као што су градови, овце, манастири, авиони, јужна мора, Ђурђевића Tapa и све остало што ћe те видети на овим сликама? Како je могуће повезати их y једну смисаону целину? Како je могуће довести их до нивоа ликовног дела, које ce не распада? Како je могуће направити слику света без „франкештајновских“ шавова?!
Јер, ово су колажи…али Ви нигде немате шавове на тим колажима, Ви нигде немате поцепане фрагменте који су уклопљени један y други!
Овде je све на неки начин претопљено, овде ce све осмозички држи! Овде ce говори о истим зонама ликовних и визуелних представа.
A како je то могуће?
Е ту je тајна! Ово je круна онога што хоћу да кажем.
Срба Којадиновић и не слика појединачне мотиве, њега и не занима све ово што сам ја навео као мотив сликарски…Зато je то тако „траљаво“ и сликано. Зато ту има тих „невештина“ које њега уопште и не занимају…
Зашто?
Зато што он слика ОДНОСЕ, РЕЛАЦИЈЕ међу предметима, стварима, људима.
Он не слика одређени мотив, он слика УОДНОШАВАЊЕ мотива, он слика РЕЛАЦИЈЕ. И зато je y овим сликама све тако фуриозно занесено, y вртлозима, све je y кретању, све je y магновењу, све je усталасано.
A знате ли зашто je усталасано?
Зато шго je то ЕНЕРГИЈА! Он слика „шрути“, ритам бесконачног…
Он слика храну, космичку храну!
To je оно што je суштина свега!
Зато њега не интересују фрагменти! И зато je Срба Којадиновић необичан, аутентичан, самосвојан и велики сликар.

Весна Голубовић, академски сликар

Живимо у времену у коме као да постоје паралелни светови над којима доминира свет технологије и економије који се као тешки тамни облак надвија над свим микрокосмосима и прети да уништи Богом дану слободу човековог избора. Слике Србољуба Којадиновића су реакција, тог још увек слободног човека, који нам вештим цртежом и свежином лазурно обојених површина прича о цивилизацијама које су до недавно постојале у рајским насељима на острвима далеких океана по којима је пловио. Радост у сусрету са новим светом и задивљеност пред том лепотом најбоље се могла поново доживети на Србиним дугуљастим сликама, панелима, која свака на свој начин као да цртежом приповеда и чудновато повезује далека мора и егзотична острва са хришћанском културом која се некада звала Византијска и са свим Атлантидама које су се десиле и које ће се десити у овом нашем трагичном али једином и непоновљивом свету.

Критичар Патрисија Колисар у листу „Dofine Libere“ поводом изложбе у Евијану (Француска – септембар 2006), под насловом „Духовност и светлост у бојама“ пише: Којадиновић нам омогућава да откријемо циклус „Византија XXI“ са великих формата провејавају страховања за будућност Европе. Упоредо уметник је опседнут суштинским проблемима нашег времена: ратовима, озонским рупама, отопљавањем ледника, жељом за бежањем из овог суровог друштва… израз му карактеришу снажна обојеност, дубока перспектива… као да живе, цркве се увијају под ветром, градови тону под ударцима бомби… Његово сликарство заслужује да буде виђено…

Којадиновић Србољуб је морепловац, сликар, путописац.

На једрењаку који су сами саградили пре 32 године креће са најбољом посадом, супругом и сином, према полутару да досегне појас пасатских ветрова и пређе прво Атлантски а затим Тихи и Индијски океан. Сликарством се бави од гимназијских дана. Приликом пристајања, у разним земљама учествује на колективним и самосталним изложбама. Сада ствара у оквиру правца који у Италији називају рефлексионизмом а у Француској енигматизмом.

Јасмина Житник, историчар уметности

Србољуб Којадиновић уметнички је дух снажне замисли и комплексне фантазије.
Било би исувише благо рећи да су ове слике, које импресионирају и својим димензијама, само „дело маште“ или „маштовите“. Свака слика у себи носи јединствену, олујном ветру налик, готово психоделичну визију, у којој се једре, јарке боје неких далеких, тропских острва и мора преплићу, граде целину, фино се уклапајући и стапајући попут делића мозаичке слике или пузла.
Овог уметника и фантасту инспиришу разне теме, од хришћанства и будизма до сећања са путовања океанима, од градова које је видео, песама које је некада чуо, до наше средњовековне културе, историје и предања. Којадиновић ствара по тематским циклусима (карибски, полинежански, еколошки, српски, византијски, креолски, провансалски…).
Слике овог уметника подсећају на веома сложене нацрте за таписерије, које би, чини нам се, само уметник лично био кадар да изатка. Познате катедрале и цркве и непознати предели губе реалитет и чврстину које су им дале руке неимара и постају меке и растегљиве попут Далијевих часовника или слика из тренутака када тонемо у сан и пред буђење, носећи у себи и неку суптилну ноту такозване примитивне и наивне уметности.
Слике припадају оној уметности која има моћ да привуче пажњу посматрача и задржи је, да благо „хипнотизира“, подстакне на пажљиво проучавање слике до најмањих детаља. Ове слике имају спој идеје и њене конкретизације, реализације, материјализовања на пажљив, промишљен начин, при чему слика на путу од мисли уметника до последњег потеза четкицом не губи ништа од првобитне снаге „спиритуса мовенса“ целе „акције“ на одабраној подлози, дрвету или платну.
Карактеристичан моменат на овим сликама је поглед са одређене висине, најчешће из „птичје“ перспективе, због чега долазимо у искушење да помислимо да су се у поље уметникове инспирације „увукле“ и старе мапе. У сваком случају, слику често чини уметничким делом утисак парадоксалног и немогућег, у стварности недостижног и неостваривог. Погледи са висине збуњују јасноћом сваког малог детаља који се са висине види, а који би иначе у стварности био далеко мање јасан – осим ако у својој машти не замислимо поглед и оштро око једног сокола или кондора који поседује моћ да свет, са свом конфузијом, вревом и животом, посматра у раскошном колору.

Др Александар Миленковић, историчар уметности (извод из књиге „Панонски ликовни паноптикум“)

Синдром Гогенових урођеничких преоку пација није се инкарнирао на Србиним сликама. Објективно, његове композиције су антитеза варљивим, либидинозним и алоха-егзотичним темама којима подлежу Европљани који закораче рајским атолима Полинезије и вулканским острвима Микронезије.
Околност да је већину живота провео по далеким меридијанима, одвојен од матичне земље и својих најближих произвела је вишеструки ефект. Прво, упознао је удаљене земље и народе чиме је себе профилисао као компетентног познаваоца етнографских значајки, културолошких вредности и, наравно, врло изражених разлика између људи различитих раса, вероисповести, традиција, менталитета и слично. Зна се, хоризонти глобтротера много су шири од људи који нису путовали даље од суседних земаља.
Друго, све што се током тих деценија тицало сопствене нације, у контексту унутрашњих социополитичких токова и, нарочито, геополитичког положаја Југославије (са климаксима тешких искушења за српски национ)… све се то преламало у душама и срцима Којадиновићевих. Укупна катарза одразила се и одражава се на многим темама и мотивима Србољубових слика. О томе речито говори импресивни примери: Геополитика и Орвелијанска ехографија српске мајке у 1999 г.
Композиције у акрилику на дрвеној плочи (по правилу формата 1,0×2,0 м) већином су вертикално импостиране. Али, ма колико да су велике стичемо утисак да нису у стању да упију и одразе сав уметников специфични Weltanschaung, боље рећи Weltschmerz , изазван поразним учинком беспоштедног парног ваљка мондијализма!
Када је аутор усвојио бизарну али непорециву глосу “НајзападнијиЗапад је – Исток” не само да је саопштио исконску тезу да је Земља округла, као и да је све на свету релативно… већ и да су сви појмови и феноменологија овоземаљског материјалног и органског бивства нераскидиво повезани и међусобно зависни.
У том смислу је обликована уметникова филозофија која мега-геополитичке токове сецира да би ликовно фокусирала најактуелније последице. Од најупадљивијих, преко крипто-следствених, до дволично тј. макијавелистички категорисаних као – колатерна штета! Ето изворишта чудесних идеација којима Србољуб обликује најсложеније ликовне призоре какви се још ретко где могу видети.
Националне и мондијалне катарзе
Поред опсервација на погубност атмосферске Озонске рупе и многобројне видове надируће еколошке катаклизме, аутор имплицитно или експлицитно указује на бахатост војноиндустријске мондоолигархије која, рецимо, девичанске оазе Бикинија, Мурурое, Дијего Гарсије (са све Бондстилом на Космету!) отима од аутохтоног живља… све у име Новог светског поретка.
На основу још једне неупадљиве али објективне чињенице да Природа не познаје праву линију Којадиновић скоро без изузетка демонстрира слагање са том чињеницом. Овај ликовноестетички аспект уграђен је у ауторов креативни проседе до нивоа личне, безмало заветне стваралачке доктрине. Таква доследност једино допушта да су Србине ликовне композиције ипак смештене у строгу геометрију правоугаоних рамова.
Унутар таквих граница класичне штафелајне слике одвијају се сцене ауторових усмерено-спонтаних “либрета” које се синхроно или асинхроно преплићу, допуњују, надигравају, проигравају. У том колоплету изувијаних линија, силуета, подсликаних сцена, интерполованих мотива и обиља састојака нестварно интерактивне стварности (Copyright by А.М.)… омађијани посматрачи успевају да уоче црвену нит уметникове поруке.[bg_collapse view=“link“ color=“#b30000″ expand_text=“Прикажи цео текст“ collapse_text=“Прикажи скраћени текст“ ]За дивно чудо, ово усмерење аутора није сасвим изван ликовноморфолошке логике јер се може наћи и у неким другим уметничким областима. Чак и у креативном али ипак егзактно-структурном архитектонском стваралаштву!? На пример, икона актуелне деконструктивистичке архитекгуре Френк Гери гради палате чији су зидови изувијани а целокупна морфологија астатичких објеката наводи на помисао да је пројектант жртва психоделичног допинга.
Србољуб стоји чврсто на земљи али је постојан у одлуци да своје куле и градове, посебно древне православне манастире, представи као да су посматрани кроз рељефна окна од ливеног стакла. Да би појачао своју скоро опсесивну наклоност према тордираним, кривудавим трајекторијама сваке врсте и величине, уметник ће по главном мотиву композиције црном бојом набацити танане арабеске или ће као ефектни контрапункт укомпоновати графички дезен тј. Ор аrt фактуру “из неког другог филма”. Једна од таквих слика носи назив Тако је говорио Пабла Неруда.
Коначни утисак је управно сразмеран са интензитетом концентрисане пажње и потребним временом да би се визуелно и интелигибилно апсолвирао пребогати ликовни “мени” који аутор нуди сваком својом композицијом. Овај потписник је у сусрету са изложеном поставком доспео у ситуацију да глатко испадне из уобичајеног тока осматрања, промишљања, анализовања, класификовања и, коначно вредновања ових фабулозних експоната.
Снага креативне имагинације
Међу првим интимним рефлексијама овог критичара нашао се факат да се ради о ликовном уметнику чије слике у свом раскошном ликовном тоталитету измичу стандардној анализи и рутинском критичко-теоријском вокабулару. Композиције се једноставно не могу описивати… њих треба видети. Заправо, треба их дуго и темељно студирати е да би се у целости апсорбовала тзв. конотација, како призора у целини тако и сваког наизглед занемарљивог периферног детаља који, снагом ауторове имагинације, поентирају смисао слике.
Птичја перспектива слике Острво Реунионn, terra nostra поприма улогу бревијара уметниковог стилског проседеа – тоталитет призора/ситуације, минуциозност тј. ситан вез органских и неорганских садржаја, манир ефекта “кривог огледала”, специфична стилизација мотива, езотерично-фантазмагорична атмосфера, мултипликација разнородних мотива и конотација, бравурозно суперпонирање алегорије, метафоре, симболизма и суровог рација. Све то у раскошној палети дугиних боја које се као на клацкалици померају од претежно хладнијих тонова, преко уравнотежених мешавина, до претежно топлих тонова.
Називи слика, по правилу, упућују консумента на смисао/поруку ликовне композиције. Србољуб уме да нас изненади називом слике који нас не изводи из недоумице о природи уметниковог исказа, већ нас нагони на енергичније анализовање ауторског тематског иницијума. Пример: Капетан Адолфо Луис де ла Хос.
Каткада се посматрачи нађу у ситуацији да им суштина с м и с л а композиције измиче из стандардно рационалних оквира… као да им ауторова подсвесна конотација цури кроз прсте попут ситног песка тахићанских плажа. То нас не спречава да у потпуности урањамо у ликовни вокабулар уметника чија машта и репертоар мотива не познају границе.Показало се да дуготрајно избивање из завичаја и дефицитарност у контактима са ликовним и културним круговима своје земље има за последицу то да је Србољуб Којадиновић за домаћи стручни серкл и ширу публику углавном непознаница. Другим речима, ауторов реноме је несразмерно већи у иностранству него у Југославији, Србији, Београду.
Како је правда спора али достижна, нема разлога да сумњамо да ће и уметнички опус градитеља, глобтротерморепловца и врхунског ликовног фантасте Србољуба Којадиновића у догледно време бити достојно верификован. Надати се, његова дела заслужено ће наћи места у најугледнијим домаћим и, без сумње, ексклузивним иностраним галеријама и музејима.[/bg_collapse]

Новине "ДАН", 29. август 2011. - Текст поводом отварања самосталне изложбе у Херцег Новом

У херцегновској галерији „ Јосии Бепо Бенковић” отворена је изложба слика, акрилик на платну, сликара и морепловца Србољуба Којадиновића, под називом „Најзападнији запад је исток”. Којадиновић је познат широј јавности као човјек који се са својом породицом у 34-oj години, отиснуо на море на једрењаку „Кли Кли” и на њему бродио по свијету пуне три деценије, а 2005. године, упловио је у луку Зеленика и завршио своју невјероватну одисеју.

Посјетиоци нзложбе има ли су прилику да на његовим сликама виде велики број мотива из свијета, посебно када је ријеч о егзотичним острвима, али свака слика, ма колико садржала ведре боје по много детаља у себи, носила је апокалиптичну поруку о нестанку свијета коjег познајемо.

Изложбу је бираним ријечима отворио Раде Божовић, секретар Секретаријата за друштвене дјелатности Општине Херцег Нови, а осврт на Којадиновићево сликарство дала је његова колегиница Ратка Звицер.

Божовић је подсјетио да је Којадиновић на свом путовању око свијета, брижљиво записивао у свој дневник догађаје, призоре и културе на које је наишао, те да је све оно што су људи имали прилику да прочитају у овим путописима, сада забиљежено и на платну.

Његове слике су веома изражајне и богате детаљима, тако да изискују велику пажњу и концентрацију приликом њиховог разгледања, јер је оно најзанимљивије вјешто прикривено таласастим линијама и богатим колоритом. Србољуб је обишао читав свијет, али је своју домовину и своју вјеру носио увијек у себи, тако да на платнима видимо измијешане мотиве из далеког свијета са детаљима из завичаја, али и највећих српских светиња, казао је Божовић.

Звицер је додала да прави сликари имају свеобухватан поглед на свијет, дубину и суштину, те да Којадиновић свакако спада у ту плејаду. Овај сликар, каже она, носи храброст и преноси је на друге, бори се, прочишћава, дјелује, суочава и усклађује.

Он конструктивно гради темељ и стабилност слике, размишљајући о судбини свијета и ономе шта остаје. Слика постаје средство да се порука пренесе. Успијева да проникне у духовну аналитику и психологију већине, борећи се за мањину. Његова инспирација су живот и вјечни живот, апелујући на бројност и опстанак. Овај сликар љепотом брани темеље. Како сам ја схватила, Србина порука би била, да он више неће да гледа потоке крви, ратове и катастрофе, већ хоће свјетлост праву, свјетлост љубави, поља лаванди, праве плодове..он хоће истину, јер истина ће нас све ослободити, поручила је Звицер.

Којадиновић је у изјави за наш лист казао да ова изложба представља његов поклон Херцег Новом. Граду којег је спазио на мапи свијета и одлучио да управо у њему оконча дуго путовање. Говорећи о својим сликама, истакао је да човјек мора да буде свјестан да је током његове пловидбе дошло до великих геополитичких потреса, посебно на Балкану.

 Све то је наравно утицало на моју умјетност, јер умјетник је на неки начин свједок свога времена. Као што је Вељаскез својевремено сликао како Наполеонови војници стријељају шпанске побуњенике и даље оставши велики сликар, иако је прекорачио оно што би сликар требало да ради, а то је да буде универзалан и да се не бави политичким догађајима. Ипак то је тешко постићи, тако да сам и ја на својим платнима сликао оно што је већину људи на овим просторима погодило, а нарочито нас Србе. Спас једино видим у јединству. Морамо бити уједињени да не би смо потпуно потонули. Један од проблема који имамо, а то сам навео и у једној слици је бијела куга, јер се ми заправо топимо и то треба мијењати. Ето због тих ствари, човјек не може бити ништа до песимиста. Промјене морају ићи у правцу да жена која има више дјеце, постане национални херој јер доприноси обнови нације. Ова политика мора поћи са државног нивоа, поручио је Којадиновић.

Новинска агенција Танјуг - текст поводом отварања самосталне изложбе у Етнографском музеју у Београду, 21 - 31. јануар 2016.

Којадиновић каже да је највеће богатство ове планете разноликост култура и обичаја народа који је настањују, међу њима, наравно, и српског.
„Сваки од тих народа, великих и малих, у току свог дугог постојања исковао је посебан идентитет заснован на митовима проистеклим из природног окружења и историје која их је задесила. Уметничка дела и етнографске рукотворине преносе с колена на колено та веровања руководећи се правилом које су Римљани тако лепо сажели у “Ars longa, vita brevis“ (Живот је кратак, уметност дуготрајна)“, нагласио је Којадиновић.
На изложби у Етнографском музеју до 31. јануара приказаће дела инспирисана обичајима народа са којима се сусретао током своје дуге пловидбе око света (19762007), али и она чија је тематика повезана са српском културом или са бригама целог света као што је загревање Земље.
Уз нека дела изложени су етнографски артефакти сакупљени током пловидбе чија је улога да употпуне и додатно објасне тему слике.
Највише предмета приказаних на изложби потиче из Полинезије Меланезије, где је аутор провео највише времена.
Србољуб Којадиноић је рођен 1942. у Београду. Члан је УЛУСа и Ашоциатион дес Артистес Пеинтрес де Саинт Тропез Гримауд.
После студија, 1976. године, на једрењаку који је сам саградио, испловио је са супругом и сином према полутару да „досегне појас пасатских ветрова и пређе Атлантски, а затим Тихи и Индијски океан“.
Поред редовних месечних дописа „Илустрованој политици“, написао је путописе „Сунчано једро“ (1979), „Седам година за три океана“ (1989) и „Два поколења исти јарбол“ (2007).
У сарадњи са РТС-ом снимио је серију „Вања с океана“ (1982), а у сарадњи са РТЦГ телевизијски филм „Пут око света“ (2007).
Приликом пристајања у разним земљама учествовао је на више од 30 колективних и самосталних изложби.

П.У.Л.С.Е - интернет магазин за културу и уметност (коментари читаоца)

Снежана Морачић
24. август 2010.
Сећам се тог догађаја. Све ми је то тада деловало страно, чудно, сулудо. Сада, са овим животним искуством и новим вредностима и критеријумима, то би ми био животни сан.
Који храбар човек. Не бих уствари то назвала ни храброст, ни авантуристички дух, већ љубав према слободи, животу и веровање у себе. И не само то, већ и један отворен, оптимистички поглед на свет и људе.
Фасцинантан човек као и његова уметност.
Да је којим случајем у Америци, одавно би већ снимили филм о њему, књиге би му биле на bestsellers TNYT листи, цела породица би учествовала у неком reality show-у …
Платна, ова прва серија, ме подсећа на источњачку уметност. Филигрански детаљи, нарација, колоритна експлозија, динамика и енергија, а све са пуно личних емоција.
Суреалистички паралелни светови који се преплићу са реалношћу су лепо укомпоновани у другој серији.
Маорске жене, који диван омаж храбрим, лепим женама. Жута боја незрелог лимуна!
Мени, лаику, из сваког платна избија уметников слободан дух и оптимизам. На први поглед се изгубим у шуми детаља, а онда ме сваки од њих увуче у причу која се из бајке претвара у реалност.
Назвала бих га, прави ‘renaissance man’ 21 века.

Бојан
30. август 2010.
Хтедох и ја, али Снежана већ рекла мање-више. Потпуно фасцинантна прича, то са бродом и животом на мору. Таквих подухвата је данас мало и у далеко већим културама. Код нас је (исправите ме ако није тачно), ово вероватно јединствен случај, да један уметник живи дословно on the road, а да ‘road’ буду светски океани. Уметност као путопис, данас у доба armchair-путовања и Интернет-информисања, ретка попут калиграфије или тако нечега. Ту не да има материјала за неки доку, него за серију. Надам се да Срба Којадиновић размишља и о бележењу утисака на тај начин, слике јесу најважнији циљ сликара, наравно, али комуницирају ипак само са упућеном публиком.
Исто, мене слике подсећају на источњацке композиције, баш са том дводимензионалном перспективом. Има овде упућенијих од мене у историју уметности па да не причам којешта, али мене је подсетила на оне класичне староперсијске, грчке и римске композиције (касније је Византија баштинила ту перспективу) па преко Ренесансе, ето, стигла и до нас).
‚Српска’ серија заслужује посебну тему.

Амика
31. август 2010.
Фасцинира живот посвећен природи – путовања, две деценије на Реуниону, под вулканом… Слике, овако у серији, изврсно делују – оригиналне, са неком лелујавом перспективом, као да су сликане на таласима. Задња серија „Гледање у небо!“ нема ту лелујавост.
Тематски и по снази колорита слике са Реуниона подсећају на Гогена, само што је његов цртеж био само назначен и крут. Одлично ухваћени и дорађени елементи локалне уметности. У другом делу колорит је пригушенији и више нијансиран.
„Година 2053″? Уметник нешто слути, а лелујавост перспетиве то потврђује. Само ће небо остати исто или слично…